Проституција спада у једну од најстаријих социопатолошких појава. Наиме, она се практиковала приликом вршења сакралних обреда код Сумераца. У Вавилону 1.500 година пре нове ере је свака жена имала обавезу да једном у животу оде до храма посвећеном богињи Мелити и да пружи сексуалне услуге незнанцу за симболичну цену. Касније је проституција егзистирала и у другим друштвима старог века. У античкој Грчкој проституцијом су се бавили и жене и мушкарци. Реч којом су означавали проститутке је porne, која потиче од глагола pernemi, са значањем које постоји и у модерном свету. Проститутке су морале да се облаче на тачно дефинисан начин, при чему су плаћале порезе. Мушка проституцуја у античкој Грчкој јављала се као последица хомосексуалних жеља мушкараца. Проституција у античком Риму је делила исте карактеристике као у Грчкој. На бављење проституцијом се били принуђени робови из страних земаља. Слободне жене су у одређеним случајевима вршења кривичних дела биле кажњаване поробљавањем с циљем вршења проституције.
Са доласком средњег века пружање сексуалних услуга је наставило да се практикује. Иако је Римокатоличка црква забрањивала сваку сексуалну активност ван брака, проституција се толерисала, јер се сматрало да се на тај начин врши превенција много већег зла у виду силовања, содомије и мастурбирања. Довољно је навести став Светог Августина да ако протераш проституцију изван друштва, несумњиво ћеш изазвати немире на рачун пожуда, чиме је он истакнуо неопходност постојања проституције у друштву. У многим градовим Европе проституција је била забрањена, али је било толерисана одмах изван градских зидина, јер, како су то сматрали локални владари, тада проституција није спадала у њихову надлежност. Средњовековни немачки и француски градови су пак одређивали једну улицу унутар градских зидина у којима је проституција била дозвољена. Винчестерски бискуп је био власник бордела у лондонском у Саутворку. Протестантска реформација условила је јачање отпора према проституцији, те су јужнонемачки градови затворили борделе, с циљем да искорене ову девијатну појаву. Промена става према проституцији можда је и резултат избијања епидемије полно преносивих болести, попут сифилиса, у Напуљу 1494. године, која се затим проширила у већем делу Европе.
Осамнаести век донео је одређене промену у степену безбедности приликом пружања сексуалних услуга. Наиме, тада су проститутке, највероватније у Венецији, почеле да користе презервативе направљене од мачјих или крављих црева. У Француској и Великој Британији у XIX веку донети су закони за борбу против преносивих болести на основу којег је било могуће извршити лекарски преглед оних особа женског пола за које се сумња да се баве проституцијом. У Сједињеним Америчким Државама проституција је почињала да буде илегална у периоду од 1910. до 1915. године када су под утицајем Woman's Christian Temperance Union извршене промене у законодавствима у савезним државама. Након 1915. године проституција је била легална само још у дистрикту Сторивилу у Њуорлеансу. Међутим, америчка влада је променила овакво стање без обзира што су постојали приговори локалних власти. У неким државама је током осамдесетих година прошлога века према проституткама појачана кривичноправна репресија. Наиме, све ухапшене проститутке су биле тестиране на HIV вирус. У случају позитивног резултата надлежни су обавештавали проститутке да у слуачју њиховог поновног хапшења против њих не би била поднета прекршајна пријава за бављење проституцијом, већ кривична пријава. На овај начин бројне државе су тежиле спречавању ширењу вируса HIV-а.
Проституција се састоји од латинске речи prostituere, што значи одати се блуду, понизити се, као и обешчастити се. Иако је енциклопедијско значење проституције свима јасно, до јединственог одређења појма проституције није се још увек дошло. Историјски гледано, прво се јавила проституција жена. Данас, поред проституције жена, постоји проституција малолетних девојака, проституција малолетника, проституција мушкараца, хомосексуална проституција, као и бисексуална проституција. Новостворени облици проституције онемогућавају стварање једне јединствене дефиниције појма проституције. Ипак, када се и данас говори о проституцији мисли се углавном на проституцију коју врше жене. Стога ће се дефиниција проституције односити на њих. Међу одређењима проституције можемо разликовати социолошку и правну дефиницију. Социолошка дефиниција проституције обухвата постојање сексуалног односа за који се плаћа новчана надокнада или се даје неки поклон, при чему постоји промискуитет и одсуство емоција код пружаоца сексуалних услуга. Једна од социолошких дефиниција проституције је да је она сексуални однос на бази промискуитета и плаћања уз постојање равнодушности. Едвин Лемерт је у дефиницију проституције додао и давање поклона. Француски криминолог Когниарт одредио је проституцију као вршење неопуштених сексуалних односа женске особе на комерционалној основи, при чему долази до продаје њеног тела након случајног сусрета са лицима са којима ступа у сексуалне односе, уз постојање осећаја равнодушности.
Правне дефиниције се, такође, базирају на проституцију које пружају особе женског пола. Наиме, како је једном истакнуто, проституција је једини деликт у којем двоје људи раде једну ствар на основу заједничког договора, а увек један буде ухапшен. На основу оваквог схватања проституције може се видети примена двоструких стандарда. Уједно, Светска здравствена организација је одредила проституцију као динамичан и активан посао пружања сексуалних услуга, као процес који укључује трансакцију између продавача и купца сексуалне услуге.
Данас је проституција инкриминисана као прекршај. Тако је, на пример, у Републици Србији проституција инкриминисана као прекршај против јавног реда и мира. У члану 14. Закона о јавном реду и миру предвиђена је казна затвора од тридесет дана лицу које се одаје проституцији или лицу које уступа просторије за бављење проституцијом. Уколико неко уступа малолелетном лицу просторије како би се бавило проституцијом, казниће се затвором од 60 дана.
Постоје различити типови проститутке. Једна од типологија, према Реклесу, разликује постојање организоване професионалне проституке, уличне проститутке, проституке у јавној кући и проститутке на позив. Једна од подела проститутки, према схватањима криминолошкиње Џенифер Џејмс, је подела на праве проституке и повремене проститутке. Уједно, могуће је проститутке поделити на уличне, на позив, мадам, кућне проститутке, најамне сексуалне робиње, проституке из агенција за пословну пратњу, проститутке зависне на психоактивне супстанце, проститутке бескућнице, повремене проститутке и професионалне доминатриције. Нама најпознатије су уличне проститутке. Оне представљају најнижи слој проститутки. У холивудским филмови оне су представљене као младе девојке које носе прекратке сукње, високе потпетице, као и црне чарапе. Процењује се да нешто мање од 15% од укупног броја проститутки чине тзв. уличне проститутке. Такође, једна криминолошка студија је показала да су 20% уличних проститутки малолетнице. Коришћење психоактивних супстанци је једна од карактеристика уличних проститутки, при чему већина њих ради за макрое и због тога нема велике шансе да напредује у погледу достизања неке друге категорије проститутки.
Проститутке на позив чине елиту међу проституткама. Наиме, оне раде искључиво по хотелима и апартманима, имајући при томе своје редовне клијенте. Одишу изузетном лепотом и сексипилношћу. Зарађују доста новца. Овим обликом проституције баве се малолетнице и девојке до средине двадесетих година. Оне чине 25% од укупног броја проститутки. Наредни тип проститутки познат је под именом мадам. Оне су власнице бордела. Две најпознатије мадам су Сидни Баровс, позната под називом MayFlower Madam, и Хајди Флајс, позната под именом Hollywood Madam. Флајс је обезбеђивала проститутке богатим клијентима за суме која је понекад износила 10.000$. Она је била осуђена за подвођење, евазију пореза, прање новца и заверу како би спречила своје нелегалне активности. Кућне проституке, као наредни тип проститутки, пружају своје услуге у борделима, агенцијама за моделинг, салонима лепоте и другим местима које служе као параван за пружање сексуалних услуга. Многе девојке, које чине овај тип проститутки, бивају укључене у пружање сексалних услуга кроз огласе за моделинг или порнографију, а при чему оне нису биле свесне у шта су се упустиле када су аплицирале за посао модела или порно глумице. Пружање сексуалних услуга од стране ових девојака је строго контролисано. Наиме, пуну контроли имају организоване криминалне групе, нарочито из Азије.
Наредни тип проститутки чине најамне сексуалне робиње. Оне су често малолетнице које су прокријумчарене у Сједињене Америчке Државе, те стога почињу да се баве проституцијом како би вратиле дуг кријумчарима или макроима који често користе застрашивање као начин њиховог приморавања на пружање сексуалних услуга. У азијским заједницама у САД-у хиљаде малолетница буде прокријумчарено преко границе, чиме себе стављају у позицију да постану потенцијалне најамне сексуалне робиње.
Агенције за пословну пратњу постоје у великим градовима широм света. Шездесете године прошлога века су период настанка ових сервиса који служе за забаву својих клијената. Наиме, основна сврха њиховог оснивања је била обезбеђивање друштва мушкарцима на догађајима попут веридби, венчања, пословних састанака, одлазак у позориште и друго. Развитком тржишта и појавом нових захтева клијената, агенције за пословну пратњу су понудиле могућност пружања сексуалних услуга од стране својих запослених девојака за пратњу. Клијенти се обезбеђују рекламирањем на интернету, новинама, телевизији и жутим странама. Обезбеђивање даме за пословну пратњу у Њујорку кошта од 300$ по сату до 2.000$ по сату. У мањим градовима цена знатно нижа. Тако, на пример, у граду Савани у савезној америчкој држави Џорџија цена се креће од 150 до 350$ по сату. Агенција узима од те суме од 30 до 60%, док остатак иде девојци за пословну пратњу. Посао у вези заказивања пословне пратње почиње долазним позивом клијента агенцији за пословну пратњу. Након тога човек из агенције проверава да ли потенцијалном клијенту може да се обезбеди пословна пратњу у смислу степена безбедности девојке из пословне пратње. Безбедност девојке се проверава тражењем детаљних личних података потенцијалног клијента. У случају тражење таквих сексуалних услуга, попут садо-мазохизма и игрању одређених сексуалних улога, које девојка из дате агенције не пружају, потенцијални клијент се одбија.
Проститутке зависне на психоактивне супстанце почеле су да се баве пружањем сексуалних услуга како би зарадиле довољне количине новца за куповину дрога. Положај ових проститутки је најтежи у односу на друге проститутке, јер се налазе у сталној опасности да буду виктимизиране збг вршења пљачки и разбојништва од стране криминалаца, као и да им буду пренесен HIV вирус путем заједничког коришћења игала за интравенско убризгавања психоактивних супстанци. Њихов положај је додатно отежан, јер припадају најнижем типу проститутки без могућности даљег напредовања у хијерархији осталих проститутки. Једно истраживање о 74 проститутке наркоманке показало је да оне годишње имају око 1.500 сексуалних контаката, при чему успеју да зараде преко 132.000$. Од те суме потроше 27.000$ дневно на куповину хериона. Уједно, њихови партнери су такође зависници од психоактивних супстанци те оне и њих финансирају у погледу куповине хране, али и обезбеђивања дроге.
Број проститутки бескућница расте током година у Сједињеним Америчким Државама. Оне су бегунци од руке закона, особе напуштене од својих родитеља или старатеља, као и особе које често употребљавају психоактивне супстанце. Младе проститутке бескућнице описују бављење проституцијом као поступак полаког самоубиства. Истраживање спроведено у САД-у углавном о проституткама бескућницама показало је да око 80% су жртве физичких напада.
Наредни тип проституткiи су оне које се баве пружањем сексуалних услуга повремено. Наиме, оне се, поред бављења легалним послом, одлучују да додатно зараде пружањем сексуалних услуга. Оне раде у великим корпорацијама, трговинским центрима, као и канцеларијама, при чему је мотив пружања сексуалних услуга зарађивање додатног новца. Неке од ових проститутки као мотив бављења проституцијом повремено наводе задовољење сексуалних жеља. Поред запослених жена, овом типу проститутки припадају и младе жене које су на факултетима. Повремене проституке, за разлику од других проститутки, могу много лакше да престану да се баве пружањем сексуалних услуга, јер већ имају своја основна занимања.
Последњи тип проститутки познате су под именом професионалне доминатриције. Оне пружају такве сексуалне услуге које обухватају садомазохизам, доминација и подношење, везивање и дисциплиновање. Оне наплаћују 150$ један сат, док су њихови клијенти углавном мушкарци припадници средње или више класе који су отпорни на бол и жељни су да се над њима доминира. Криминолог Линдаман је приликом интервјуисања професионалних доминатриција дошао до занимљивих података. Наиме, оне сматрају себе терапеутима, јер помажу на неки начин својим клијентима. Како су у неким случајевима њихови клијенти били жртве породичног или сексалног насиља, професионалне доминатриције им омогућавају поновно проживљавање немилих сцена, с циљем превазилажења трауматизованих ситуација из њихових живота.
Процењено је да у свету постоји преко 13 милиона проститутки. Највише их је у Кини – 5 милиона. Затим у Индији, где их је 3 милиона и Сједињеним Америчким Државама – 1 милион проститутки. Са 800.000 проститутки Филипини се налазе на наредном месту по броју проститутки. У Мексику постоји пола милиона особа женског пола које пружају сексуалне услуге, док у Немачкој тај број износи 400.000. У Републици Србији према последњим публикованим подацима постоји 5.408 проститутки. Ипак, према другим изворима могу се наћи подаци да у Србији постоји 1.000 регистрованих проститутки. Поред регистрованих проститутки, постоје процене о далеко већем броју жена укључених у проституцију. Тако, на пример, у Београду број жена, које се баве пружањем сексуалних услуга, износи 2.500, док у целој земљи, како је процењено према истом извори, постоји 10.000 проститутки. Цена пружања сексуалних услуга креће се од 13 до 18 евра од стране уличних проститутки, при чему цена пружања сексуалних услуга код елитних проститутки износи измеђи 200 и 300 евра.
Начин реакције на проституцију је у великој већини држава света његова инкриминација. Међутим, у последњим деценијама јавиле су се одређене невладине организације које пропагирају њену декриминализацију. Проституција је легализована у свега неколико држава света. Наиме, Холандија, Немачка, Бразил, Енглеска, као и америчка савезна држава Невада су земље у којима је бављење проституцијом дозвољено, те није инкриминисано као деликт. Проституке, које пружају сексуалне услуге у овим државама у борделима, редовно се подвргавају медицинским прегледима, како би се заштитиле оне, али и њихови клијенти од полно преносивих сексуалних болести. За разлику од проститутки, које пружају своје сексуалне услуге у борделима, и немају, како је показало истраживање Универзитета у Калифорнији, никакве полно преносиве болести, уличне проститутке се нередовно контролишу, те стога њих 6% пати од одређених полно преносивих болести.
Разлози бављења проституцијом су различити. Криминолози су бављење проституцијом објашњавали деловањем бројних фактора, чиме су створене биолошке, психолошке, социолошке, економске теорије, теорије повезане са употребом психоактивних супстанци, теорије о физичком и сексуалном насиљу, теорије о сексуалним авантурама и промискуитету, као и теорија о менталним болестима. Биолошка теорија о проституцији заснива се на схватању Ломброза и његовог зета Вилиама Ферера. Наиме, они су поставили хипотезу да су жене, пре свега проститутке, биолошки предодређене за извршење кривичних дела. Такве жене имају атавистичке карактеристике, које се огледају у ниској вилици, велики нос, једноставну кранијалну лобању, дубоке фронталне синусе и вормианске кости. Њихово истраживање је одбачено због лоше методологије, малог узорка и атавистичког приступа објашњењу проституције. Фројд је главни представник психолошког објашњења проституције које се огледа у моралној инфериорности проститутки, слабој контроли њихових импулса у односу на мушкарце, као и у наслеђеној психопатологији. Данашњи психолози одбацили су овакав приступ објашњења проституције услед пристрасности у истраживању и психолошкој слабости етиологије проституције.
Социолог Вилиам Томас је истицао, критикујући биолошку инфериорност проститутки, да је проституција резултат деловања одређених социолошких фактора. Сматрао је да свака особа има четири основне жеље 1) жеља за безбедношћу, 2) жеља за признавањем, 3) жеља за новим искуством и 4) жеља за реакцијом. Криминалитет је објашњавао жељом за новим искуством и реакцијом. Истим жељама је објашњавана и проституција. Економско објашњење проституције отелотворује се у, како су то сматрали Чарлс Виник и Пол Кинси, могућностима остваривања новчаног прихода. Према Лемерту инфериорна могућност остваривања материјалног богатства у друштву од стране жена резултира бављењем проституцијом, јер је она одржив начин постизања материјалног богатства. Међу самим проституткама постоји велика разлика у погледу зараде. Уличне проституке могу да зараде до 500$ недељно, неке елитне проститутке су годишње зарађивале преко милион долара.
Бројне криминолошке студије су показале повезаност проституције и коришћење психоактивних супстанци. Једна трећина жена, које користе психоактивне супстанце, се баве проституцијом, јер је то једини начин како би зарадиле довољно новца за куповину дроге. Студија у Балтимору потврдила је ову хипотезу. Наиме, 96% жена на улици које користе психоактивне супстанце су се бавиле проституцијом или извршењем одређених кривичних дела, с циљем прибављања новчаних средстава за куповину психоактивних средстава. Теорије о физичком и сексуалном насиљу полазе од чињенице да је велики број проститутке почело да се бави пружањем сексуалних услуга као жртве физичког или сексуалног насиља. Једна студија је показала да су половина проститутки биле жртве физичког или сексуалног насиља код куће, док је њих 60% имало родитеље алкохоличаре или наркомане. Једна четвртина су биле жртве силовања, док су скоро све проститутке долазиле из дисфункционалних породица. Теорија о сексуалним авантурама и промискуитету полази од тога да на одлуку неких жена да се баве проституцијом утиче секс индустрија и жеља да се баве проституцијом. За многе девојке узбуђење, авантура, новац и секс су само мамац за укључивање у проституцију. Криминолошкиња Дотори Брејс је дошла до резултата да су се многе девојке одлучиле да се баве проституцијом јер су знале неког ко се већ бави тиме. Један социјални радник из Сан Франциска је рекао да сада секс не представља љубав и прављење деце, већ узбуђење, што доводи до безброј сексуалних контаката. Последња теорија за објашњење проституције је теорија менталних болести. Наиме, за веома мали проценат проститутки се може рећи да се почеле да се баве проституцијом услед менталних обољења. Оне болују од депресије, шизофреније, емоционалних депривација, као и психоза. Према једном истраживању 10 до 20% девојака проститутки је било хоспитализовано у психијатријске установе.
Проституција, као социопатолошка појава, повезана је са разним кривичним делима. Наиме, јавност повезује проституцију са узнемиравањем локалне средине, као и са вршењем кривичних дела са елементима насиља. Иако се на први поглед може рећи да проституција изазива криминалитет, са таквим ставом треба бити крајње опрезан, јер проституција, као то сматрају Дејвис и Шафер, постоји тамо где криминогени фактори за јављање криминалитета већ постоје. Проститутке су изложене ризику виктимизације. Оне су мете сексуалног насиља, пљачки, разбојништва, па чак и серијских убистава. Макрои су редовно насилни према својим проституткама, а да бисмо видели колико је проститутки изложено овом насиљу довољно је навести да је 90% проститутки ушло у овај посао преко макроа. Једно истраживање је показало да је две трећине проститутки редовно били физички нападано од стране макрао, што је укључивало ударање песницама, бичевања, па чак и паљење одређених делова тела. Према подацима Министарства правде Сједињених Америчких Држава, проститутке имају 40 пута већу шансу да буду жртве убиства од осталих грађана. Разлози испољавања насиља према проститутки од стране макроа је њен покушај бекства, показивање, према схватању макроа, недовољно поштовања према њему, као и доношење недовољно пара од стране проститутки макроу.
Повезаност проституције и криминалитета не огледа се само у погледу постојања шансе за виктимизацију проститутки. Наиме, проститутке могу, поред криичних дела у којима су жртве, бити и активни извршиоци разних облика криминалитета. Забележени су случајеви вршења крађа својих клијената од стране проститутки, крађа артикала по продавницама и радњама, уцењивања и кријумчарења психоактвних супстанци. Уједно, проституција је блиско повезана са организованим криминалитетом. Бордели су места које често контролишу организоване криминалне групе, у којима припадници ових група врше одређене криминалне радње или планирају и припремају извршење истих.